Most koji kaže: Pogledajte tu lepotu oko mene

(ili: Kada prava arhitektura zaćuti i dozvoli prirodi da govori; priča o mostu, staklu i našem egu)

U Srbiji se već decenijama neguje jedan vrlo specifičan graditeljski običaj: gde god da ugledamo čistu livadu, vekovnu šumu ili divlju rečnu obalu, u nama se odmah probudi ideja stakla, presovanog aluminijuma i kitnjaste rasvete (da, aludiram na Kablar).

Arhitektura u našoj zemlji mora da viče, da trešti, da se sjaji kilometrima daleko, da svako ko prođe pomisli: “Au, al je ovo bilo skupo!”
Sve mora biti pompezno, masivno ili sa svih strana zatvoreno, kao da gradimo za duhove, a ne prostore za ljude.

Priroda nam služi samo kao nesrećna podloga za betoniranje, dok se njeni izvorni potencijal i identitet poništava zarad trenutnog fasciniranja prolaznika.

A onda se pojavi čuveni norveški studio Snøhetta u saradnji sa nemačkim biroom sbp (Schlaich Bergermann Partner), koji su projektovali i izveli Sentry Bridge, most koji vodi ka neverovatnom prirodnom spektaklu.

Uradili su nešto zbog čega bi kod nas svaki “investitor sa vizijom” pao u tešku frku: umesto da naprave nešto što će pokoriti predeo i vikati: “Gledaj MENE, HEJ MENE!”, oni su napravili arhitekturu koja skromno pravi korak unazad i kaže: “Pogledaj ovu lepotu OKO mene”.

Ovo bi za naše investitore ali i arhitekte mogla biti lekcija iz arhitektonskog bontona. Na ovom projektu su vrhunski svetski inženjeri, konstruktivci i izvođači spojili svoje znanje da izvedu građevinu koja izgleda lako, nenametnjivo i gotovo bestežinski.

Umesto agresivnog betona i reflektujućeg stakla, korišćeni su materijali koji dolaze direktno iz logike ambijenta – patinirani čelik, drvo i veoma suptilne teksture koje prirodno stare dobijajući onu plemenitu patinu . Dizajn ostalih prostora, prilazi, stepeništa, rukohvati i dr., su takođe ispratili u potpunosti ovu logiku.

Most ne preseca prejzaž poput oštrog noža, već se pruža od jedne do druge strane elegantno, suptilno i jednostavno. Ne skreće pažnju na sebe već otvara vidike ka lepoti prirode koja je uostalom ovde i tema svakog posetioca.

Ovo je šuština istinskog luksuza u arhitekturi, kada se arhitektonsko delo u potpunosti stopi sa prirodom i postane maleni dodatak koji je priroda možda propustila sama da stvori.

Ovde je reč o izuzetno osetljivom prirodnom lokalitetu karakterističnom po stenovitim formacijama, bujnoj vegetaciji i dramatičnim visinskim razlikama. Kroz istoriju ovakvi predeli su služili kao prirodne osmatračnice ili tačke sa kojih se čuvao prolaz kroz kanjon.

Zanimljivost ovog područja je i u tome što je njegov ekosistem ostao gotovo nestaknut vekovima upravo zbog ove nepristupačnosti. Umesto da se poravnjava stenje i suszbije ta užana “divljina”, autori su most projektovali tako da deluje kao “stražar” koji lebdi iznad zemlje. Konstrukcija mosta nije ugrozila tokove vode, podzemno kretanje reke, biljni i životinjski svet, kao da se ništa nije dogodilo.

Priroda ne nosi markiranu odeću, i opet izgleda bolje od svih tržnih centara zajedno. Možda smo se odvikli od njenog “sređenog” izgleda, ali je naša potreba za ispravljanjem “krivih Drina” zrela za tužbu protiv narušavanja prirodnog kućnog reda.

© Photo: Barrett Doherty